Otpad ima izuzetno negativan uticaj na životnu sredinu i recikliranje je jedan od najefikasnijih načina za zaštitu životne sredine. Pored toga što štiti životnu sredinu štednjom energije i neobnovljivih prirodnih resursa, recikliranje sprečava globalno zagađenje i pozitivno utiče na celokupnu ekonomiju zemlje. Postoji nekoliko ukorenjenih mitova koje ljudi najčešće koriste kao izgovor protiv recikliranja.
Mitovi
Recikliranje ima svoje troškove – ta izjava je tačna, ali skladištenje otpada je ponekad i skuplje. Prema statistici američke agencije za zaštitu životne sredine (EPA), dobro organizovan proces reciklaže košta od EUR 45 do 135 EUR po toni otpada. Sa druge strane, pravilno skladištenje iste količine smeća iznosi između EUR 65 – 180. Takođe, industrija reciklaže stvara nove poslove. Na svakih 15.000 tona smeća, otvaraju se radna mesta za 10 radnika.
Reciklaža takođe troši energiju – često spomenuti primer je kamion za reciklažu koji transportuje otpad. Ova izjava je tačna, recikliranje zahteva neku energiju, ali mnogo manje. Proizvodnja sa recikliranim materijalima troši 50% manje energije nego proizvodnja istih proizvoda sa sirovinama. Na primer, recikliranje aluminijumskih limenki štedi 95% energije, oko 4777l ulja i 14 000 kw energije od proizvodnje prirodnih sirovina.
Biorazgradiva plastika ne mora biti reciklirana – izjava je u potpunosti netačna. Degradacijom neadekvatno tretirane plastike gas metana se pušta u atmosferu. Metan ima mnogi jači uticaj na pojavu takozvanih staklenika od CO2.
Recikliramo koliko možemo – jedan je od najčešćih izgovora. Iako se svest o značaju reciklaže širi i više ljudi shvata značaj odlaganja otpada, još uvek ima mesta za poboljšanje. U razvijenim zemljama se u proseku reciklira 28% otpada, a taj procenat može ići i preko 50%.
Ljudi ne vole da kupuje reciklirane proizvode – naprotiv, kupci su često motivisani nižom cenom i njhova savest im govori da treba da kupe takve proizvode. Ne samo da takvi reciklirani proizvodi značajno doprinose zaštiti životne sredine, već su oni često dvostruko jeftiniji od proizvoda koji nisu reciklirani.
Spaljivanje otpada u peći je lakše i bolje nego recikliranje – tačno je da jednostavnim spaljivanjem otpada u specijalnim pećima može se proizvesti određena količina energije. Medjutim, došlo bi do prenošenja velike količine zagađenja u vazduh, što bi doprinelo stvaranju efekta staklene bašte. Na primer, sagorevanjem plastične kese, količina korišcenog kiseonika je ista kao i svakodnevna potreba muškarca. Takođe, ovaj metod bi uzeo svoj danak kroz veće poreze, ali i kroz naše zdravlje koje je neprocenjivo.
U svakom slučaju, otpad će se razgraditi – istina. Međutim, određenim tipovima plastike potrebno je oko 1000 godina da se razgrade u prirodi, dok se staklena bočica možda nikad neće raspasti osim ako nije polomljena. Ako recikliramo samo jednu staklenu bočicu, možemo uštedeti dovoljno energije za sijalice da kontinuirano sijaju 4 dana. Limenci je potrebno od 100 do 400 godina da se raspadne dok se aluminijum može reciklirati neograničeno.
Recikliranje ne utiče na prirodne resurse – naprotiv reciklaža drastično smanjuje potrebu za korišćenjem prirodnih resursa poput drveća, ulja, uglja i vode. Samo reciklažom novina, godišnje bi se spasilo 250 miliona stabala. Preko 60% smeća koje završi u kanti za otpatke može se reciklirati.
Definitivno, ne postoji dobar izgovor da ne pokušamo da doprinesemo zaštiti životne sredine, počevši od danas. Svako bi mogao da bude obrazovaniji o tome kako male promene u našem ponašanju mogu biti od globalnog značaja za našu planetu.